PRE NEGO ŠTO SU NAŠA SRCA IZGUBILA OČI

Došao si, kao što je obećano

i doneo zvezdu svetlosti

nama, nedostojnima,

da nas učiniš ravnima sebi.

I kao kad od kapi kiše,

proklija i procveta seme

zakopano u vrelom pesku,

tako je procvetala ljubav u našim srcima,

dok smo ispod Tvojih nogu prostirali palmine grane,

da odmoriš umorna stopala od dugog puta,

u hladu kamenog slavoluka,

na ulazu u grad.

Naša srca su klicala :

"Osana, najdraži, najvoljeniji !"

Gledali smo u Tebe kao u Sunce

posle polarne zime,

o, Utešitelju, Premudri Mirotvorče !

Ali naše oči,

naviknute samo na pustinjske oluje

i crvenu prašinu ispucale zemlje,

ubrzo izgubiše vid od tolike svetlosti

i izbezumljeni od straha,

postadosmo zarobljenici

u neprozirnom mraku tamnice sopstvene duše.

I dok su Tvoje suze padale po našim glavama,

iz grudi nam se prolomio krik,

glasniji od grmljavine koja je cepala nebo na komade,

snažniji od bujice koja je zderala kožu sa lica planine :

"Razapnite ga, razapnite, razapnite !"

A Ti si ostao da stojiš sa ispruženom rukom koja blagosilja,

na onom istom mestu gde smo te poslednji put videli,

(pre nego što su naša srca izgubila oči)

iako se ispod Tvojih nogu izokrenulo Nebo i Zemlja

i rastočilo vreme i prostor

i otvorio hladni bezdan ljudske duše spreman da Te proguta ...

Ti, koji si sazdan od čiste Ljubavi

ostao si da nas čekaš,

(iako su prošli vekovi)

da na izvoru Tvoje duše umijemo lica od prašine,

operemo ruke od blata i krvi

i ponovo pogledamo prema nebu...

Ana