Imala sam dva oka.
Sa njima sam videla sve što postoji.
Zemlju.
Vazduh.
Vatru.
Vodu.
To mi nije bilo dovoljno.
Htela sam još.
Imala sam dve ruke.
Sa njima sam dodirnula sve što postoji.
Ljude, životinje i biljke.
Ljude, životinje i biljke.
Stene i oblake,
anđele i demone.
anđele i demone.
To mi nije bilo dosta.
Htela sam još.
Trebalo mi je još.
Morala sam još.
Rođena sam za još.
Imala sam dve noge.
One su me povele u ratni pohod.
Pregazila sam sela,
gradove, države i kontinente.
Ono što mi je trebalo
i drugima je trebalo.
Ono što sam htela
i drugi su hteli.
Ono što sam morala
i drugi su morali.
Ono, za šta sam bila rođena
i drugi su za to isto bili rođeni.
U žaru poslednje bitke,
nisam ni primetila kada je moje telo
ostalo bez ruku, nogu i glave,
na tom krvavom polju,
gde lešinari pobedu slave.
U naprslim rebrima,
treperio je još samo komadić
slomljenog srca,
koje zbog tebe, koji ne postojiš
kuca
i to mi je dovoljno,
sasvim dovoljno,
zaista,
dovoljno...
Ana❤️
Нема коментара:
Постави коментар