Pre pet minuta,
pustila sam Sunce
da mi zaviri u glavu
i napiše stihove po svojoj volji.
Ali, ono je patilo od amnezije
(kao i svako Sunce pred kraj života)
i zaboravivši svoju prvobitnu nameru,
za čas se spetljalo sa mojim moždanim vijugama,
odlutavši sa njima, pitaj Boga gde...
Za to vreme,
dok su komšije gunđale u mraku,
ulicom pođe mrgud Sava,
najveći baksuz u tri sreza
(koji sa svojim svetim imenjakom nije imao zajedničko baš ništa)
i iznenada mi se nasmešio prijateljski,
mahnuvši rukom
srdačan pozdrav.
Ja podigoh ruku da mu uzvratim i ostadoh tako, zbunjena, ne shvatajući
da on u stvari,
nije pozdravio mene,
već Sunce u mojim očima.
Ana ❤️
Нема коментара:
Постави коментар